ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ

НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ / Фото: Бојана Јањић
НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ / Фото: Бојана Јањић

Никола Врањковић, икона српске културне сцене, аутентични српски музичар, песник и стваралац, у ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, открива нам своја гледишта о политици, култури, медијима, о Русији и Америци, о Косову и Метохији, о српској историји, те многим другим стварима…

Твоје песме и твоја музика одувек имају јаку философску фреквенцију, представљају дубља сагледавања општих ствари, али се никад ниси јавно експонирао са неким политичким ставом, одатле он аутоматски и интригира, па ће то бити и прво питање. Русија или ЕУ и даје ли нам се уопште тај избор!?

То је само једна од разних игара за замајавање народа. Народа који је утучен, збуњен, истрошен и болестан. Замислите да се и направи референдум и да народ “не дај Боже” заиста одлучује о томе. Народ који је ко зна колико пута већ у својој историји одлучио погрешно. Народ који нема појма ни о много простијим стварима. На сву срећу не желе нас ни једни ни други искрено и то показују на различите начине.

Русима смо слични по проценту лажних верника, гилиптера и мамлаза који су се докопали новца и јавних функција, живео сам дуго у Москви као клинац. Русија је једно велико царство у којем наравно влада цар. Тог цара ми више волимо, јер је мудар, јер нас никад није бомбардовао, а и исте смо вере. Тај цар је важан за какво такво одржавање равнотеже у свету, јер са друге стране стоји Велико Ратно Краљевство које се сви знамо на који начин храни. Кад уђете унутра било које од те две тврђаве срешћете пуно дивних, добронамерних обичних људи који баш и нису информисани о томе колико гласно урла дете којем је гелер откинуо руку или ногу у Сирији или Авганистану.

loading...

Да су хтели да нас приме у Европу примили би нас као и Румуне, Бугаре и Хрвате… Онако, мало зажмуриш и направиш се блесав, замолиш комшију да се не буни и примиш нове подстанаре… Да су хтели искрено да нас зову у Евроазијску унију не би нам на првом кораку бранили да извозимо сир или Фиат, јер није довољно домаћи производ. До душе… дозволили су ракију да се извози!

Нама је потребан “Савет Стараца” као код Индијанаца. Десет, двадесет најмудријих глава које би седеле испод неког дрвета и покушавали да се договоре који од путева из једног пакла у други је најбезболнији. И шта год одлучили да нико не би смео реч да им каже, јер ће сви бити сигурни да су они поштени, искусни и имају искрене намере. Можда би све изгледало и мало лепше када би рецимо престолонаследник познавао српски, патријарх руски, а министар иностраних послова енглески језик, али нико ипак није савршен.

Реално нам је један од најбитнијих проблема у животу, док полако и сигурно нестајемо, одлука којем се царству приклонити, јер иначе све друго феноменално функционише. Видећемо сад кад Немачка почне да увози белу радничку класу колико ће људи уопште остати у Србији, а колико њих ће постати грађани Европске Уније. Плашим се да ће нас за педесет година више бити у Чикагу и Немачкој, него у Србији.

Неизбежно питање, по свему судећи судбоносно и пресудно за све нас, питање Косова. Твоје мишљење и евентуално порука коју би послао у јавност!?

Какву ја поруку могу да пошаљем у јавност! Нисам довољно храбар да се удубљујем у тренутну ситуацију. Свакако мислим да није ни судбоносно ни пресудно за било кога од нас из Шумадије, Београда или Војводине већ је судбоносно за Србе и Албанце који живе тамо као таоци нечијих идеја и лажних бораца за правду и слободу са обе стране. Колико су само пропатили ти људи и колико су зла једни другима свесно или несвесно нанели…

А данас кад се Срби плаше од Срба, а Албанци од Албанаца као да неко мери неким апаратом за мерење издржљивости колико сви они заједно могу да живе у тим условима док не потраже бољи живот негде другде. Надам се да млади данас то мало боље разумеју и да ће побећи на време и понудити неко спасоносно решење једном, ако се ишколовани и незадојени мржњом врате из белог света у те крајеве.

Што се Косова тиче, јако ми је занимљив Други Косовски Бој и одлука Ђурађа Бранковића да се не прикључи Јаносу Хуњадију (Сибињанин Јанку) који је кренуо на Косово да истера Турке са Балкана, већ га је и ухапсио у повратку из изгубљене битке, те касније предао Мађарима за велики новац. Падне ми на памет шта би било да је Ђурађ расписао референдум о томе и народ наравно изабрао да иде у борбу уз повике “боље рат него пакт”, па да храбро изгине пола становниства… Да је можда имао тв Пинк или Хаппy телевизију, на који начин би извештавали о Муратовој победи над Јанковом војском коју није подржао!?

Не могу уопште да будем сигуран ко је и кад паметније поступио! Лазар 1389. или Ђурађ 1448. године. Мало ми знамо о тим временима као што мало знамо шта се све дешавало на Косову и Метохији деведесетих, а дешавало се много ужасних ствари обичним људима. Надам се да ће сви људи који тамо живе коначно једном осетити макар мало спокоја. Надам се да ће злочинци једном бити заиста кажњени. Надам се да ће манастири остати сачувани. У њима је енергија чиста.

А што се тиче резолуције 1244, коју још једино помиње руски цар или аминовања столице у УН и осталих политичких игара, док се не сазове тај савет стараца тј. док заиста најумнији људи, дакле елита или како би их већ звали, не добије могућност да трезвено и одговорно доноси одлуке о тако великим стварима, тај проблем како се сада модерно каже, треба замрзнути.

Више деценија си на културној сцени Србије и заузимаш место једног од најутицајнијих, најдуготрајнијих и најозбиљнијих српских уметника. Прва три потеза или пројекта која би спровео да се нађеш на позицији човека који може да мења ствари у културно-медијској сфери Србије!?

Не бих могао да се нађем у тој позицији, јер је то позиција за много школованије и одговорније људе. Могао бих можда да неком таквом савету угледних грађана и уметника напишем пар својих предлога као некога ко свира, компонује, пише дуго година.

Предложио бих да се неке телевизије моментално затворе и да се претворе у музеје културног и информативног геноцида над нашим народом. Као кустоси би могли да раде новинари покајници са тих телевизија, вероватно би било и превише кустоса. Мислим да би то била својеврсна туристичка атракција која би држави доносила одличне приходе.

Наравно, обавезне би биле воштане фигуре власника и главних актера, сала за приказивање култних информативних и забавних емисија из разних периода уз обавезан разговор са психологом после завршене пројекције. Добро би дошла једна просторија у подруму за рубрику “Куцамо на врата заборављених асова” у којој би биле изложене фигуре и животна дела новинарских легенди деведесетих година. И још једна рецимо на тавану, где би се пуштале у круг све епизоде луткарске хумористичке серије “Никад извини” коју су петооктобарски жути ослободиоци забранили давне 2005. године.

Свакако бих предложио некакву врсту буџета за рок бендове, нешто слично финансирању позоришта, макар док се не уведу закони о обавезном броју сати пуштања те врсте музике на српском језику на свим медијима и док се не покрене довољан број писмених гласила и музичких емисија са озбиљним новинарима.

Предложио бих повратак школског програма на РТС-у какав је био осамдесетих година и обавезан драмски програм на свим телевизијама. У сећање ми је урезана Глишићева “Глава шећера” са Марком Николићем и Александром Берчеком.

И у оквиру школског програма, могао би Бранко Коцкица да води децу на час преживљавања у имагинариум у којем би рецимо била укинута струја или грејање, а у канал пуштени мали крокодили или да их води на снимање поновљене сезоне Парова, пошто би законом било забрањено да се учесници тих емисија обавесте да те телевизије одавно не постоје.

Културна сфера којој припадаш, по аутоматизму је везана за Америку. Како доживљаваш данашњу Америку у ери Доналда Трампа и Марка Закерберга!? Као извориште стваралаштва и уметности или деструкције и деградације!?

Када би био осуђен да идем годину дана на пецање, али да морам да бирам са ким, између Хилари Клинтон и Доналда Трампа избор не би био тежак. Њихови политичари су проклети неталентовани глумци, али поједини су заиста зли. Не знам како се правилно изговара реч појединац у женском роду…

Био сам три пута у Америци. Најдражи град у којем сам био ми је Сан Франциско. Има и трамвај који вози узбрдо и низбрдо, па се у моменту човек осети као да се од Славије пење ка Правном или од Аутокоманде ка Трошарини. Температура је идеална и људи воле да иду у риболов.

Ако би почели поново причу о политици, не знам где би завршили. Не знам какав је осећај бити власник атомске бомбе, уз свест о томе да је деда две већ бацио да проба како раде и побио неке силне људе, пошто су бомбе одлично радиле. Тај систем демократуре код њих функционише како функционише, али Америка нису ни политичари ни фејсбук милијардери, они су обични власници територије. Власници душе те државе су Чарлс Буковски, Марк Твен, Џими Хендрикс, Френсис Форд Копола, Никола Тесла и да не набрајам сад до сутра, али они ме везују за праву Америку као што ме за Русију везују Достојевски, Чехов, Тарковски, Балабанов, или Виктор Цој и Данил Хармс.

Када те пријатељи из иностранства питају… Србију представљаш и описујеш како?!

Описујем је као земљу депонија поред путева, земљу пластичних кеса и флаша које плове рекама или их је ветар окачио на дрвеће. Земљу добрих неповерљиво-себичних људи који не воле своју земљу, али воле њен назив и њену историју. И у њих се куну док секу шуме, загађују реке, бацају ђубре где год стигну. Као земљу која би ускоро могла да остане без лекара и медицинског особља, без инжињера, без зидара, без аутомеханичара. Земљу у којој се брачни парови плаше да праве децу, јер не знају како ће да их лече и хране.

Земљу која има Стару Планину, Тару, Дунав, Саву, Тису, Дрину, а не чува их. Земљу у којој су најстрашније болести третиране као неминовност, као киша, снег, ветар… “Догађа се нон-стоп, шта да се ради”…

Као земљу коју нису опаметили ни Нушић, ни Шантић, ни Лаза Лазаревић, ни Владислав Петковић Дис, ни Јован Стерија Поповић. Као земљу у којој сам рођен, у којој живим и коју истински волим. Ако сам добро расположен и решен да им не откривам све наше мане и слабости, већ нешто тако једноставно, достојанствено, а веома вредно, онда Србију представим као земљу Новака Ђоковића.

Ушли смо полако у 2019. годину. Твоји планови за наредни период!?

Надам се добром здрављу својих најмилијих и надам се да ћу пуно свирати и путовати. Пуно времена проводим са Бајагом и Инструкторима на путу и они су ми као породица. Бајаги много дугујем и не знам да ли бих без његове подршке уопште и успео да урадим на музичком плану све ово што сам до сада урадио везано за мој ауторски рад. Ја сам тон мајстор у тој изузетној екипи, али волим да кажем и да сам музичар када свирам на бини са својим бендом.

Мој последњи албум “Веронаутика”је одлично примљен од стране публике и много људи долази на концерте. Децембарски Београдски концерт у Комбанк Дворани је био распродат и одлично смо свирали.

Цео тај посао је некада изузетно тежак. Пуно сати на ногама, без спавања са преседањима, из комбија у комби, из авиона у авион. Свако буђење са собом носи ипак осећај задовољства што не проводим свој радни век у некој канцеларији од раног јутра до мрака.

Моје рано устајање у вези са послом подразумева да крећемо на пут, а путовање и пловидба су ствари које као да могу да укоче казаљке на сату, чак ми се чини да их често и враћају уназад. Људи са којима путујем су млади сви до једног, ма колико година имали!

Као човека истанчаног укуса и изоштреног ока, не пропуштамо прилику да те питамо да нам препоручиш неку књигу или филм…

У књизи Мартирологијум се налазе текстови из седам свезака дневника Андреја Тарковског. Некоме ко није упућен у живот и дело овог генија, књига ће бити потпуно незанимљива. Онима који су упознати са његовим стваралаштвом, ова књига може да да одговоре на хиљаду питања које нису имали коме да поставе.

То је књига о вечној борби за уметност, о вери у уметност. Књига о жртвовању која говори о томе кроз шта је све врхунски уметник принуђен да прође да би остао веран својој идеји. Књига о томе на шта су све спремни држава и мање талентоване колеге на битним функцијама, не би ли спречили некога за кога знају да је хиљадама миља испред њих да изврши своју мисију.

Филм “Missing”, режисера Косте Гавраса, говори о томе на шта су све способни да зажмуре велики борци за демократију и људска права. Колико могу да буду глуви и слепи на све што се догађа, а у шта су врло добро упућени, уколико се поклапа са њиховим интересима. Филм је из 1982., а бојим се да би могао и данас да буде снимљен у разним деловима света.

За крај, порука свим читаоцима Комерсанта!?

Будите сваки следећи пут паметнији, а ако је то немогуће, онда макар немојте да испаднете поново глупи. Не верујте телевизору. Истина је оно што видите на улици, на аутопуту, на наплатним рампама, на шинама, на гробљима, на планинским рекама, у школама, у болницама и евентуално у очима, али прво морате да смањите тон на телевизору и тек онда погледајте у очи. Тек тада ће вам бити јасно шта вам заиста говоре. Пробајте, није тешко.

Извор: Комерсант.рс

loading...

ПРАТИТЕ НАС НА ФЕЈСБУКУ!

AdNow
Loading...