ОВАКО НЕ СМЕ ДА СЕ ПРОСЛАВЉА КРСНА СЛАВА! Чинимо један од највећих грехова славећи на овај начин, а највише грешимо код жита и колача!

Православни заштитник српског дома обележава се уз одређена правила и обичаје. Међутим, много је оних који немају баш никакве везе са нашом традицијом. Све је више домаћина који себи дозвољавају планирање славе по сопственом нахођењу, тако да се читава слава претвори ни у шта друго до у свеопшти крканлук и пијанку.

Светац заштитник дома и породице тако бива потпуно занемарен, а у први план избија управо људски грех стомакоугађања, прождрљивости и неумерености у храни и пићу. Обележавање славе у српској традицији и православљу има своја основна правила.

У време пред славу свештеник освећује водицу у домовима свечара. На обреду освећења присуствује читава породица са домаћином. Чита се молитва, те се светац – заштитник дома моли за здравље и благостање свих укућана. Тих дана пред славу у породици влада ведра и духовна атмосфера, теку припреме – спремање куће и послужења.

Познато је да се код Срба на славу не зове. У неким нашим крајевима гости се позивају на посебан начин, па се у куће гостију шаље лепиња или мањи хлеб који се пече за славу. Модерно доба променило је све, па су и ови стари обичаји нестали, или се поштују ради реда. На славу се најчешће зове телефоном, иако је учтивије и прикладније учинити то лично и непосредно.

Заблуде о слави и њеном обележавању су многобројне. Многи домаћини не знају ни где је у кући место славској икони, па је држе окачену на било ком зиду, или пак на орманима као украсни детаљ. Икона се, без икакве сумње, држи окачена на источном зиду, јер по православном учењу са истока долази Спаситељ.

Колач и жито главна су обележја славе. У цркву се носе славски колач, кувано жито, црно вино и свећа. Славска свећа, она већа, свечано се пали на дан славе, кад домаћин очита молитву, непосредно пре резања освештаног славског колача. Свештеник у цркви над колачем и житом чита молитву у славу и част свеца заштитника породице и у спомен на упокојене претке. Ако се припреме, а нису освештани, колач и жито немају никакав хришћански, православни смисао, као што је и бесмислено да их домаћини купе уместо да их припреме у кући.

Ипак, наш народ нарочито претерује у једном, не слутећи да тако чини један од највећих смртних грехова! Највећа грешка нашег народа је у непознавању значаја и сврхе слављења славе. Они који не носе колач и жито у цркву, а зову госте на славу, не поштују свеца свог дома већ праве гозбу намењену гостима за обично преједање, чашћавање и вођење разговора ради чистог дружења и ништа више. Гости се смењују од јутра до мрака, домаћице проведу славу на ногама, служећи једне, а склањајући за другима.

Домаћин, често припит, учествује у разговорима о политици, држави, систему, празноверју, дешавањима у чаршији… Неке породице одлутале су у вери толико далеко да славе обележавају у кафанама и ресторанима, уз музику, свеопште весеље и трубаче. Овим је основни смисао вере и крсне славе доведен до апсурда.

Нарочити је грех када се крсне славе у време великих постова и посних дана славе као мрсне. Сви свечари требало би да поштују правило о посним славама и подсећају се речи патријарха Павла: “Боље је домаћину да Никољдан не слави, него да га слави уз мрсну трпезу”.

Извор: opanak.net