ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: др ГОРАН ШАРИЋ

Горан Шарић, доктор наука, све популарнији у Србији због свог рада у области историје, у ексклузивном интервјуу за Комерсант, говори о питању улоге државе у развоју аутохтоне школе, о значају историје у савременој геополитици, о Ватикану, о опасности новог рата на нашим просторима, о Косову, о Републици Српској, те многим другим важним питањима…

Све више се говори о фактима које разоткрива, тзв. аутохтона школа. Шта би био најважнији, најпаметнији или први потез власти у Србији и другим државама у региону уопште на том пољу? Шта и на који начин може или треба држава да уради?

Постоји разлика између других држава и Србије. Једино у Србији настојања да се изнесе истина о нашем пореклу немају никакву подршку власти и изазивају отпоре тзв. академске заједнице. У Словенији, Јанеж Јанша који је два пута био премијер Словеније и предсједник најјаче партије, држи говоре на промоцијама аутохтонистичких књига. У Хрватској је предговор за аутохтонистичку књигу о пореклу Хрвата факултетског професора Ивана Јурића написао ни мање ни више него министар знаности Драган Приморац, а предговор за књигу “Хрвати и аутохтоност” Ивана Мужића писао је академик Мате Суић, археолог. Муфтија Муамер Зукорлић у својој књизи “Древна Босна” тврди да су Бошњаци потомци Илира. О албанским политичарима и историчарима да не причамо, за њих су Немањићи Нимани, Винча је њихова култура, итд. Кад се Срби свога одричу, зашто други то не би преузели?

Први потез надлежних министарства требао би бити формирање центра за стратешке студије који би окупио експерте из разних научних грана и дисциплина. Њихов задатак био би да очисте уџбенике од фалсификата и подметања. Срби су специфичан народ јер памте краће од кишне глисте. Једини народ који о историји учи из уџбеника својих непријатеља. Да би један такав центар уопште био формиран, српска елита, уколико постоји, требала би саставити српску парадигму и наратив, а тога нема.

На ком је све то нивоу генерално у Србији и у региону?

Сав терет пао је на леђа појединаца, ентузијаста и заљубљеника у историју који раде о свом трошку. Такав је пример Весна Пешић и њена издавачка кућа “Пешић и синови” која је објавила неколико стотина наслова из подручја скривене и прећутане историје. У Србији тзв. стручна и академска јавност упорно игнорира доказе и открића из разних грана наука који потврђују нашу аутохтоност. Ако се било који научник томе противи бива исмијан, шиканиран, остаје без звања. Довољан је пример прогон који је доживио највећи археолог са ових простора, покојни Ђорђе Јанковић. Он је имао толико интелектуалног поштења и моралног интегритета да јавно обзнани своја истраживања која су показала да Словени на Балкану живе бар од 1. века и након тога замало није спаљен као “научни јеретик”.

Људи често размишљају „историја је прошлост, то није важно“. Да ли можете дати једноставнију слику за ширу јавност о томе зашто би конкретно за Србију обарање „берлинске школе о сеоби Словена“ и прихватање нових сазнања било веома важно на геополитичком или геоекономском нивоу?

На својим предавањима често обухватим раздобоље од Лепенског Вира до модерног времена. И увек кад дођем до 7. столећа кажем: “Сад заборавите све што сам рекао и замислите да смо дошли на Балкан.” Толико је незнања и заблуда у последних 1300 година наше историје, да би велики посао био да се бар тај период очисти од кривотоворина. Догму о сеоби Славена треба срушити пре свега зато што није истинита. Сеоба је увек било и то није спорно. Али важно је да нагласимо да су Словени живели на Балкану и пре и после 7. века. И мигрирали са Балкана и на Балкан и пре и после.

Да историја нема своје импликације на геополитичком нивоу, онда се не би сви ти силни народи толико трудили да докажу своју аутохтоност. Историја једног народа је исто што и дјетињство једног човека. Као што човека заувек дефинира дјетињство, тако народ дефинира прошлост, дела његових предака. Без континуитета, без чувања завета и успомена својих предака, то више није народ него руља која ће завршити као економско робље оних народа који се своје историје сећају. Народ који не познаје своју прошлост, нема будућност.

Помињете често питање Илира, посебно важно питање у овом тренутку за Космет?

Читава идеологија Велике Албаније почива на идеји да су Албанци потомци Илира. Ако је њима у борби за Косово важно да докажу да су Илири, како онда Србима то може бити неважно? Историјско право је један од главних аргумената у међународној политици. Када Срби постану свесни да су они потомци античких становника Балкана, онда ће на прави начин валоризирати своју баштину, па тиме и Косово, свету земљу Илира и Славена и Срба. Отимање Косова почело је кривотворењем историје, повратак Косова почиње писањем истините историје, оне која се стварно десила.

Једна од ствари око које се укрштају копља у нашем региону, а тичу се историјско-културног наслеђа нашег региона, чини се да су и стећци. Шта су, по Вашем мишљењу, стећци? Да ли се може говорити о томе коме или којој нацији у региону припадају? Шта стећци уопште приказују, какви су то симболи или мотиви на њима?

О стећцима не постоји консензус у научној заједници. Нису довољно истражени, јер се не уклапају у парадигму о нама као дошљацима у 7. веку. Мањи број стећака има средњевековно порекло, али кад анализирамо стећке на њима често налазимо симболе древних цивилизација, попут Египта или Партског царства и разну другу предантичку симболику. Поставља се питање, ако су стећци настали у средњем веку, ко је исписивао античке симболе на њих, неписмени босански чобани?

3 коментара

Коментари затворени.

Loading...