УЦЕНА ИЗ ЕУ: Желимо Косово и тачка!

Европска унија је кафана, Србија неудата времешна девојка жељна живота, а Матија Бећковић пророчки песник, иако није слеп.

У кафани осим ића, пића и карираних столњака важи неписано правило да „јачи-тлачи“, а најјача Ангела Меркел је дала гаранције председнику Александру Вучићу да уколико Београд и Приштина до 2019. потпишу правно-обавезујући споразум, Србија ће добити свој сто, пардон, све гаранције за улазак у то пробрано друштво до 2025. године.

Косово је, још једном је време потврдило песника, најскупља српска реч или на немачком — цена улазнице.

„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“, такође је поодавно констатовао Бећковић, за шта му није био потребан песнички дар, већ здрав разум и свест да се пут од хомосапиенса до Ван Гога зове цивилизација.

Дакле, Србија, осим велике жеље за животом, има и вредан мираз, па јој, ако буде рада на договор у вези са тим породичним светим гралом који јој је остао од предака, свекрва Ангела и девери Јункер, Габријел, Макрон, Хан и сви остали Себастијани неће на проверу тражити све оно што иначе, према евро-кафанској књизи утисака, траже свима који хоће да са њима слушају „Оду радости“, док им мигранти из Сирије мењају пиксле.

У процесу придруживања Европској унији, да подсетимо, иако нам тиме годинама „главу пробише“, Србија би требало да отвори и затвори 34 поглавља у вези са усаглашавањем стандарда и прописа и 35. у вези са Косовом. Међутим, изгледа да је фрау Меркел или напрасно постала попустљива или је оно што ће можда добити вредније од оног што је раније тражила.

„Не иди с њим…“, да се послужимо кафанским хитом, била је главна европска порука Бугарској, Румунији и балтичким државама приликом превођења на њихову страну, па су закони усвајани на енглеском, а евро-новчанице штампане на ћирилици, само да не погледају ка Путину и Русији.

Наиме, и чиновници одступе од ексел табела, дигитрона и прописане величине краставца кад им у бриселским ходницима шапну да је важнији квантитет од квалитета.