НАТО У ШОКУ: Руси направили најмоћније оружје на свету!

Користећи искуства из развоја совјетског тенковског топа повећане балистике 2А66, Руси су створили изузетан тенковски топ 2А82-1М која ће да буде основно наоружање ОБТ „Армата“ а можда и Т-90М који представља последњу модернизацију фамилије тенкова Т-90. Иза брда се ваља пројекат развоја „супер-топа“ 2А83 који ће по свој прилици Русима донети апсолутну тенковску доминацију у светским оквирима

Када се конструисао тенковски топ Д-91Т (2А66) у калибру 125 мм, главни захтеви наручилаца овог посла су били да ово оруђе уништи, тачније пробије, апсолутно сваки тенк који се налази у оперативном наоружању земаља НАТО. Његова техничка конструкција је садржавала бројне новитете, укључујући ту и пројектовање потпуно нове муниције која је морала да обезбеди конкретну реализацију веома строгих захтева, који су се наметали пред овај топ. Међутим, иако је овај топ имао бројне предности у односу на стари 2А46, он није ушао у серијску производњу услед високе цене његове израде, затим техничког поступка интеграције на постојеће тенкове, али и некомпатибилности са тенковском муницијом која се налазила у наоружању совјетске армије. Данас, када је у Русији конструисан тенковски топ 2А82-1М, који је по спецификацијама произвођача основно наоружање будућег руског тенка четврте генерације Т-14 „Армата“, поставља се питање какве поуке можемо да извучемо из последњег озбиљнијег пројекта стварања „супер-топа“ у калибру 125 мм?

Значајна технолошка побољшања на плану унапређења оклопне заштите основних борбених тенкова земаља НАТО-а, условили су велику забринутост совјетског војног и политичког врха, да би у блиској перспективи могли да изгубе своју дотадашњу стратешку предност, посебно када је у питању копнени вид војске. Тенковски топ 2А46, који се налазио у основном наоружању совјетских борбених тенкова Т-64, Т-72 и Т-80, је по мишљењу ондашњих војних стручњака из СССР-а, био недовољно ефикасан у евентуалном судару са најновијом концепцијом модернизације оклопних снага на којој су инсистирале земље НАТО-а. Под хитно се морао наћи адекватан одговор на овај изазов. Ускоро су совјетски конструктори из Свердловска прионули на посао, и развили глаткоцевни тенковски топ у калибру 125 мм, који је носио ознаку Д-91Т или 2А66. У односу на старију верзију топа, овај топ је имао знатно веће вредности притиска у топовској цеви у односу на дотадашњи стандард, а који се ствара приликом детонације барутног пуњења. Ово за последицу има значајно повећање вредности почетних брзина поткалибарних пројектила на устима цеви, који касније пројектују и већу кинетичку енергију на циљу, и самим тим повећавају своју пробојност. Да би се овако нешто у пракси остварило, незнатно је повећана дужина топовске цеви у односу на топ 2А46,а на њен врх је интегрисана и гасна кочница која је амортизовала ударни „прасак“ топа и неутралисала огроман вишак барутних гасова, који су се генерисали после његовог опаљења.За разлику од старијих модела гасних кочница,које су рецимо примењене на тенку ИС-2, ова најновијаје првенствено намењена за елиминисање гасова као продукта експлозије.

Дакле, совјетским конструкторима је успело да са тенковским топом приближно истих габарита, добију квалитетније резултате када је у питању почетна брзина пројектила, што је био основни предуслов за достизање високо постављених захтева. Ово је отворило и добру перспективу за њихову интеграцију на модернизоване основне борбене тенкове, која би почивала на замени тенковских топова 2А46. Један од тих тенкова, који је иницијално опремљен топом 2А66, била је експериментална верзија тенка Т-72Б. Када се овај топ погледа са спољне стране, он се по димензијама уопште није разликовао од верзије тенковског топа 2А46. Међутим, што се тиче укупних габарита разлика се увиђала тек када се уђе у унутрашњост тенка. Овај технички новитет у његовој конструкцији, био је основни проблем за његово касније усвајање у наоружање и масовну производњу. Зашто?

Наиме, за овај топ је предвиђен потпуно нови тип тенковске муниције, која је између осталог обогаћена и са осиромашеним уранијумом. То су били стреласти подкалибарни пенетратори 3БМ39 „Анкер-1“ (уранијумски пенетратор) и 3БМ40 „Анкер-2“ (пенетратор од волфрама), нова против-оклопна кумулативна граната 3БК29М „Брејк“, као и навођене против-тенковске ракете 9М125 „Анкер“. Поред муниције која намењена борби против противничке оклопне борбене технике, совјетски конструктори су за овај топ развили и парчадно-разорну гранату 3ОФ26.На тестирањима је утврђено да стреласти подкалибарни пенетратор 3БМ39 „Анкер-1“ може да пробије хомогену панцирну плочу дебљине 600+ мм, под углом од 90 степени на даљини од 2000 метара, што је био заиста импресиван резултат, ако се у узму у обзир могућности тадашње поткалибарне муниције. Са оваквим карактеристима, западни тенкови који су се појавили у наоружању НАТО земаља, тешко да би могли да избегну фаталан исход у судару са уранијумским и тунгстенским кинетичким „стрелама“ оваквих перформанси.

Међутим, ови резултати су захтевали употребу далеко јаче муниције него што је то било уобичајено. Да би се нова муниција са дужим и тежим пенетратором могла ефикасно употребити, морао се у великој мери радизајнирати затварач топа, тачније капацитет његове барутне коморе. Ово је за последицу имало да топ постане практично неупотребљив за готово све типове тенковске муниције у кал.125 мм, које је совјетска војска имала у огромним, тачније незамисливим количинама. Без обзира на све предности употребе овакве муниције, тачније на сву њену супериорност у односу на дотадашње пројектиле, одлучено је да се не иде у даље усвајање овог топа у наоружање, због заиста енормних трошкова које би таква техничка мега-операција изискивала, са свим својим негативним пратећим ефектима.

Пројекат тенковског топа 2А66 је у том моменту затворен, уз неподељено мишљење совјетских конструктора да се ради о типу тенковског топа којим ће засигурно бити наоружан совјетски тенк будућности. Са њим се експериментисало и на совјетским пројектима тенка будућности „Објект 187“ и „Објект 188“, који нису ушли у серијску производњу. Касније су совјетски конструктори почели да раде на тенковским топовима калибра 152 мм, јер су сматрали да је за будуће оклопне јединице тенковски топ у кал.125мм исувише слаб, и да нема неку велику перспективу.

Извор: србијајавља.рс

Loading...