ЂУКАНОВИЋ О „ИСТРАЖИВАЧКОМ НОВИНАРСТВУ“: Зашто Ђиласове афере у Холандији нису тема!?

БЕОГРАД – Познати новинар, народни посланик и члан председништва СНС, Владимир Ђукановић, на свом блогу „Озбиљна Аналитика“, објавио је интересантан критички текст под насловом „Где је истраживачко новинарство?“ у којем посебно скреће пажњу на Драгана Ђиласа, кандидата за градоначелника који се од стране многих аналитичара сматра „највећом претњом“ по владајуће структуре, за којег каже да би требао да буде „тема оних који се баве истраживачким новинарством“. Преносимо текст у целини:

Пише: Владимир Ђукановић, народни посланик СНС

Шта се данас у Србији подразумева под појмом „истраживачко новинарство“?

Епитет „новинара истраживача“ у овој земљи могу да добију искључиво они који се својски потруде да измисле што снажнију пљувачину против власти. На страну то што најчешће за поменуте „новинаре“ нико жив није чуо, али због њиховог веома радикалног става против актуелне власти они се од анонимуса врло брзо, медијском кампањом, претварају у „врхунске“ новинаре. Одједном, само они постају зрели за тзв.новинарске награде, које се узгред деле тако што их сродне редакције најпре без икаквог критеријума измисле, а потом, такође без икаквог критеријума, додељују међусобно тзв.новинарима по принципу „ја теби сердаре, ти мени војводо“.

Када кажем „сродне редакције“ мислим на оне које су на истој финансијској цуцли, најчешће од неке западне фондације. Свако ко искаче из тог клишеа, односно, свако ко покуша да истражи пословање тих редакција или њихових спонзора, обично бива медијски разапет и осрамоћен, јер Боже мој, ко сме да посумња у веродостојност рада наших „апологета истине“.

Осврнимо се мало на лицемерје тзв.новинара истраживача и њихових спонзора у текућој кампањи за београдске изборе. Као „епохално откриће“ тзв.новинари тзв.истраживачког портала представили су нам наводну аферу око изградње викендице на Златибору директора дечије клинике у Тиршовој, Зорана Радојичића. На страну то да човека нико жив не би поменуо да се није нашао као први на листи „Зато што волимо Београд“ коју подржава владајућа Српска напредна странка. Но, нека буде да су тзв.новинари истраживачи имали добру намеру, што иначе по садржини самог текста јасно указује да није био циљ. Без обзира на чињеницу да је господин Радојичић указао да је све уредно пријављивао Агенцији за против корупције и да ништа није тајио, тако нешто није помогло.

Афера је морала да буде направљена, те је човек који је толике успехе низао у својој лекарској каријери и који је дечију клинику препородио, био оклеветан и осрамоћен што је направио себи за комплетну своју каријеру викендицу од неких десетак хиљада евра. Страшног ли греха!

Међутим, за тзв.новинаре истраживаче није тема то како Драган Ђилас фиктивно продаје зграду Драгану Шолаку за три или четири пута увећану цену од реалне, чиме му Шолак суштински убризгава паре за предизборну кампању што би се могло окарактерисати као прање пара, нити их је икада занимало да питају Драгана Ђиласа одакле му толика имовина, како је стекао, како су му фирме увећавале капитал по неколико стотина пута док је био на политичким функцијама и да ли су му све продаје које је обавио око продаје имовине, а за које данас сазнајемо, биле заправо фиктивне. Е, видите, то изгледа нису теме за истраживање.

Тема је угледни лекар због викендице од неколико хиљада евра, коју је узгред пријавио, али није тема Драган Ђилас и малверзације са његовом имовином од неколико десетина милиона евра, за коју је питање да ли је икада пријавио.

Није тема ни то што холандске власти воде истрагу о његовим малверзацијама у тој земљи, није тема ни то да ли је продао оном Бугарину своју „Дајрект медију“ и како је продао, нити је тема како то господин Шолак добија малтешко држављанство и због чега.

Кључни проблем у открићу портала „Антидот“ око Ђиласовог зеленашења Демократске странке док је био њен председник за тзв.новинаре истраживаче није био у томе да ли је то што је „Антидот“ изнео истина, већ ко им је доставио тај папир. За истину изгледа нико не мари. Зато су новинари „Антидота“ добили епитет да су режимски, јер је истина коју су објавили неког заболела. То је и суштински разлог зашто они не могу да постану „новинари истраживачи“, јер тако нешто је резервисано само за оне који пљују по власти, најчешће без икакве аргументације.

Закључак је јасан. У Србији не постоји истраживачко новинарство. Постоји навијачко и спонзорисано новинарство, односно постоје тзв.новинари или боље речено преносиоци текстова написаних у одређеним центрима који се за ситну надокнаду потписују испод текста. То су друштвено-политички радници, али пуни лажних новинарских награда јер у јавности су морали да буду представљени као новинари. Слично као када дете нацрта коња и онда нам каже да је то коњ. Такви су и они новинари истраживачи.

Извор: Комерсант.рс / Озбиљна Аналитика (блог Владимира Ђукановића)