ИЗ РИЗНИЦЕ СПЦ: „Живот Преподобног Саве у Светој Гори“

БЕОГРАД – Уочи великог српског православног и националног празника и школске крсне славе посвећене првом архиепископу и просветитељу српском, Светом Сави, преносимо део његовог житија.

У питању је поглавље „Живот Преподобног Саве у Светој Гори „, издања које је припремио и објавио Свети ава Јустин Поповић.

Архимандрит Јустин Поповић: Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Саве, првог Архиепископа српског

Живот Преподобног Саве у Светој Гори

По целој Светој Гори, и по манастирима и по пустињским местима, брзо се пронесе глас, да је син српског владаоца напустио царске дворе свога оца, оставио свет, добегао у Свету Гору, замонашио се у манастиру светог Пантелејмона и настанио у њему. Стога сви жељаху да га виде. А кад дође празник Пресвете Богородице, Благовести, – храмовна слава знамените обитељи светогорске Ватопеда, – настојатељ ватопедски и братија, по обичају светогорском, позваше и чесног инока Саву на побожно славље. Ватопедски игуман и братија, уз пристанак прота светогорског, наговорише преподобног Саву, коме се допаде дивни манастир, да остане у Ватопеду.

Ред и начин живота у манастиру Ватопеду много се допадоше младом монаху Сави. Окружен многим узорним монасима, он се под руководством смерног и светог старца јеромонаха Макарија сав предаде монашким подвизима, свим жаром своје чисте и младе христочежњиве душе. У свом полетном одушевљењу и пламеној побожности он је свим срцем желео да га нико не издваја зато што је владалачки син; хтео је да буде обичан прост монах, раван и једнак свима другима у посту, молитви, бдењу, и свима манастирским послушањима. Зато је свако послушање вршио смерно, предано, свим срцем, свом душом, свом снагом.

Свети Сава, манастир Милешева

После мало времена монах Сава измоли од игумана благослов да обиђе и поклони се осталим манастирима Свете Горе, и да се попне на врх Атона, да би посетио отшелнике, пустињаке, и добио благослове од њих. Игуман посла са њим вичне монахе, који му знају показати сва света места у Светој Гори. Царевић монах био је свуда приман са нарочитом чашћу. Путујући бос по тешким путевима светогорским, богогладни путник стиже у лавру светог Атанасија. Ту би изврсно дочекан и примљен, па добивши благослов и молитве од свих, он даде одмора својим босим ногама. Онда крену на врх Атона, куда га је одавна вукло срце. Тамо сву ноћ проведе у молитви, правећи метанија и квасећи свети врх радосним и топлим сузама. Спуштајући се са горе, он у раскриљу и подножју врха посети по пештерама многе испоснике, који провоћаху врло строг живот, и радоваше се што се удостоји видети слуге Божје, какве је тешко срести на земљи. Ови блажени оци, иако се још не могаху називати анђелима због тела које имађаху на себи, ипак уистини беху Божји људи: одвојени од свега земаљског, они се не брињаху ни о чему телесном, не бављаху се ни трговином, ни земљорадњом, ни виноградарством; све њихово сгарање беху молитве, сузе и непрекидно приљубљивање умом Богу; станујући на високим горама заједно са јеленима, они имађаху небо за цркву, гледајући Христа у душама својим насликана; њихове тесне колибе, украшене травом, одјекиваху једино лахорењем шуме и цвркутом птица, што их је још јаче потстицало на слављење Бога; сити чистог и мирисног ваздуха, безбрижношћу увек весели, богочежњивошћу веома високо уздигнути над земљом, они сматраху себе богатијима од најбогатијих; неки пак живљаху у каменитим пукотинама, у земним провалијама, и на морским стенама, где, угнездивши се као птице, беху кишом и ветром бијени, сунцем и жегом паљени, зимом и мразом мучени, убоги и сироти, они немаху ништа што би им крадљивци могли украсти, изузев неопходно пртено рубље колико тек да прикрију наготу тела; храна им беше свакоме према њиховим моћима: неки по мало и ретко узимаху хлеба, други се храњаху воћем и дивљим зељем; пиће им беше планинска текућа вода; сну не беху много потчињени. Сви они, одрекавши се једном света, већ беху потпуно заборавили свет, и провођаху живот чист, безметежан, бестелесан, скоро анђеоски.

Блажени Сава, записавши на хартији срца свога, и утувивши такве трудове њихове и подвиге и преданост Богу, дубоко уздисаше и осуђиваше себе због нерада; и са сузама припадаше к ногама преподобних, просећи од њих молитву и благослов; и примивши од њих многе корисне поуке, молитве и благослове, он се са стрелом ревновања у срцу свом врати у свој манастир Ватопед, где га примише са пређашњом љубављу. Братија га распитиваху о његовом путовању по Светој Гори; и, видећи га тужна и измењена у лицу, они мишљаху да је то отуда што је босоног дуго путовао по камењу, на шта није био навикао. Но они не знађаху да му жудња душе за оним пустињацима једе тело.

Хиландар

Пошто се одмори, сетни монах Сава дође к игуману и исповеди му болест срца свога, не тајећи узрок промењености своје; па паде на колена и мољаше га за благослов да га отпусти да са оним пустињацима проводи усамљенички живот. Зачудивши се неумесној молби његовој, игуман му не даде благослов већ му рече: „He чедо, не! не доликује ономе који још није послушањем утврдио ноге ни на темељу првог степена општежића, машати се врхунца мучања и усамљеништва, и пре времена управљати се по својој вољи, јер ни време ни узраст твој не дозвољавају ти да сада иштеш тако тежак подвиг, јер све je добро у своје време. Осим тога о теби се и у многим земљама прочуло чији си син, и твој долазак к нама није се затајио од садашњих владара. А да ти се у пустињи деси нешто од непријатеља рода људског, ђавола, или од разбојника, сви би нас осуђивали што смо се покорили твојој вољи“.

Ово игуманово одбијање би не без благог и милостивог промисла Божјег, да светило не би зашло међу пусте горе, сакрило се под судом, и тако многи, који се њиме после просветише, били лишени светлости спасења. Смирени Сава се са смирењем покори игуману и рече: „Воља Господња преко тебе на нама, чесни оче!“.

Отада монах Сава стаде још усрдније вршити послушања са братијом у општежићу: радио је дан и ноћ са великим смирењем; дању је радио са братијом, а ноћи проводио стојећи пред Богом у светим молитвама; стално је имао пред очима животе древних светитеља, и гледајући на њихову кончину, он једну мисао неговаше у срцу свом: да угоди Христу и да спасе душу своју, и да добије обећана блага; свима је помагао у потребним пословима, и много се трудио са великим смирењем, те су га сви волели и дивили му се; дању се бавио телесним службовањем, а ноћ је проводио у молитвеном бдењу, те се мислило да је бестелесан, или да му је тело некако од челика, само оживљено. А лежање на земљи и мноштво метанија, којима умртвљиваше тело, ко ће испричати! Многим и различним трудовима он распињаше тело своје. Хлеба и воде окушаше, и то оскудно; вина и уља по мало кушаше, те изнураваше младићку снагу. У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, a y недељне ноћи никада не затвараше очи своје на сан, док не би свануло.

Носио је само худу власену хаљину, тек да покрије наготу тела; и тако се мрзнуо од зиме. Ходио је увек бос, те му кожа на ногама тако очврсну, да се није бојао убоја од оштрог камења. Презрев овај привидни живот и славу и све сласти земаљске, он по све дане многим трудовима мучаше тело своје. Тако радећи, он биваше некакав немилостив и љут непријатељ своме телу, да су се игуман и сви остали дивили такој ревности његовој и благој промени. Но, иако непријатељ своме телу, он према свима беше предусретљив и кротак: у обитељи се дивљаху, како у тако младим годинама и за тако кратко време он могаде достићи такво духовно савршенство, какво је недостунно и многогодишњим подвижницима.

Међутим војвода и благородни младићи, вративши се к родитељима блаженога Саве, испричаше им све шта се с њим збило, и предадоше им дивно одело његово, златасту косу његову, и својеручно писмо његово. А кад то видеше родитељи и браћа, мач им пролажаше душе. Када пак прочиташе његово писмо, шта све не рађаху, и шта не хоћаху учинити са собом! He стидим се рећи, вели животописац Теодосије, јер, Давидове речи говорим, они у плачу рикаху од бола срца свога и уздисаху, дозиваху љубљенога, узимаху његову косу, грљаху његово одело као неко сакровиште, и грабљаху као неко благо. Квасећи их сузама, они их целиваху, приношаху их очима као неки лек, па изнова силно плакаху и кукаху. Заједно са владалачким домом плакаху и сви благородници као за покојником; туговаху и сви поданици, и своју жалост изражаваху носећи, по обичају у световњака, црнину.

Но мало помало срца се родитељска смирише: страх Божји се поврати у њихове душе и они разумеше да им млади син даде добар пример, предњачећи на путу спасења. И говораху: „Господ даде, Господ узе; како Господ хтеде; тако и би; нека је благословено име Господње од сада и до века!“ (ср. Јов 1, 21.22). И одмах послаше сину монаху много злата у Свету Гору, да он као царев син не би ни у чему оскудевао, и да би имао раздавати светим црквама и удељивати убогима. Они му, не без страха, и писмо написаше; и, стидећи се називати га сином, они га називаху оцем и учитељем, молитвеником и заступником пред Богом, и мољаху га да се моли за њих. „Дом је наш у твојим рукама“, писаху му они: „душе наше и ми сви у твојој смо вољи, јер твоје врлине задивљују и родитеље; но уклони из нас пламен тешке патње наше и утеши нас својим доласком, а ми ти обећавамо да ћемо те опет вратити у пустињу“.

Добивши писмо од родитеља, богомудри Сава га ороси многим сузама. Па, пошто се много помоли Богу за њих, он узнесе захвалност Богу. Од многог злата пак што доби од њих, он одвоји само колико му је потребно за хлеб, па ходећи бос по манастирима и пустињама, он издашно раздаваше милостињу, те на тај начин зидаше цару оцу своме невидљиву палату на небесима. Затим се опет враћаше у свој манастир Ватопед, на пређашње подвиге.

Призор из Хиландара

Једанпут овај „велики богољубац“ припреми топле хлебове, натовари манастирске мазге, и узевши уз њих слуге за сапутнике, дубоко у ноћ крену на пут, пешачећи сам пред њима босоног, журећи се да нахрани по пустињи усамљене подвижнике, који пошћаху по три и пет дана, па и сву недељу. Јер беше свети Велики пост. а тај дан беше субота, па самилосни царевић хиташе да их угости топлим хлебом желећи од њих примити топле молитве. Али га у месту званом Милопотам нападоше разбојници, и заробише њега и оне што беху с њим. Он се веома сневесели. не што га заробише, већ што га ометоше да старим пустињацима стигне у време обеда. Упитан од разбојника, ко је и од ког је манастира, он одговори: „Ученик сам оца Макарија, који ме посла послом у манастир Есфигмен; а настојатељ манастира и братија задржаше ме да са мном пошљу хлебове старцима који се посте по пустињи и страдају Христа ради. Јер такав је обичај отачки“. Говорећи ово, он из дубине срца призва у помоћ бескрајну милост Божју и, уздајући се у молитву и веру светих, он одмах би ослобођен, јер се разбојници смиловаше, па га побућени Богом отпустише са свима. И тако у време у које жељаше донесе хлеба преподобнима, и говораше им: „Молитвама вашим избави нас Бог из руку непријатеља наших“.

Разбојници пак после, тргнувши се као из неког бунила, говораху: „Шта нам би те испустисмо онога младића и оне са њим, као да смо били без свести? Да ли је то неки маћионичар или уистини Божји човек, те га тако без икакве пакости сачува Бог од нас? Хајдмо да видимо да ли је заиста ученик оца Макарија“. Јер преподобни Макарије беше чувен по делима и познат свима. И кад отидоше к старцу, видеше божанственог младића где седи с њим. Па испросивши од старца молитву и благослов, понуђени од њега они седоше. Старац им изнесе све што имађаше у својој келији: варено поврће пустињско, маслине и хлеба, те их љубазно угости, а и душе им насити многим мудрим речима. Видевши толику љубав старчеву према њима, разбојници омекшаше срцем, те сматраху да ће их огањ с неба појести или земља живе прогутати, ако би им што зло помислили. И утврђујући се у вери, говораху: „Христа ради, оче, реци нам да ли је овај младић заиста твој ученик, јер видесмо данас о њему неко преславно знамење“. А старац, чувши о чуду које се односи на божанственог младића, многим сузама оми своје свето лице, па рече: „Децо, овај младић је ученик Божји, а монашким ликом један је од нас братије, син је пак благочестивог цара српског. Он остави царственог оца, презре земаљску славу и све красоте као ништавне, и заволе убоштво Христа ради и заједнички живот с нама. И, као што видите, Богом послан он обилази пустињу и, посећујући оне који по горама и провалијама и пећинама страдају Христа ради, теши их“.

Чувши ово од старца, и пренеражени његовим сузама, разбојници се, погледајући често на младића, чуђаху великом смирењу младићевом који се ради Бога спустио са такве висине, посматраху и худост власене ризе његове и босотињу његову, и веома се дивљаху. Па, павши на земљу, прошаху благослов од обојице, обећавајући да неће више чинити разбојништва. Старац их благослови, и сваки од њих грлећи целиваше божанственог младића, а он се свакоме од њих клањаше до земље. И покајани разбојници радосно отидоше својим кућама.

Loading...