ПОЛИТИКА

Deep State vs Слобода за Тому Ловрековића

ТОМИСЛАВ ТОМА ЛОВРЕКОВИЋ / СКРИНШОТ
08 / 01 / 2018

Пише: Ненад Узелац

Новосадски новинар, Тома Ловрековић, ухапшен је пре месец дана и приведен у Јавно тужилаштво по пријави посланика Нове странке, Маринике Тепић, а за наводну претњу. Након одлежаног тридесетодневног притвора Ловрековићу се притвор продужава за још тридесет дана, а као разлог се наводе „напади“ на новосадске новинаре Недима Сејдиновића и Динка Грухоњића.

Сви памтимо веома оштре речи које је својевремено користио Александар Тијанић у својим говорима и писањима изражавајући се непријатно метафорички за наш политичко коректни јавни дискурс, али Тијанић, наравно, никада није имао на уму претњу некоме док је на тај начин писао или говорио тако. Слична је ситуација са Томом Ловрековићем: он има свој стил писања и свој стил политичке борбе који одскаче од усиљене политичке коректности коју свакодневно живимо.

Међутим, са друге стране идеолошког спектра имамо групације људи, грађанере или лево-либерале, који, и ако јесу они који намећу политичку коректност, са исте стране је и крше док позивају на вешала, на пишање по гробовима, на шамаре и насиље, на лустрацију и понављање петооктобарског насиља, друге жигошу фашистичким предзнацима.

За њих позив на одговорност не постоји, за њих јавно тужилаштво не постоји, за њих политичка коректност, за чије кршење прогоне другу страну, не постоји.

То је, пре свега, зато што су они себе морално лиценцирали и социјално „предестинирали“: они су они који имају лиценцу на морал; они су они који су себе одредили као творце моралне стварности; они су они који гласањем за одређену партију или припадношћу одређеном идеолошком или политичком кружоку сами себи одређују „виши“ социјални и морални статус па тиме и право на већу слободу у којој је њима дозвољено оно што они сматрају да није онима које они жигошу у својим тоталитарним умовима као неподобне. Један од њих је Тома Ловрековић, а Мариника Тепић је, вероватно, своју моралну лиценцу добила од Зорана Живковића који исту вуче из „Сабље“.

Међутим, зашто српски народ дозвољава да већу моћ, а тиме и могућност одлучивања, имају они који, идеолошки однарођени, чине далеку далеку мањину у српском друштву? Зашто већински родољубив српски народ дозвољава да се над родољубима, попут Томе Ловрековића, иживљавају они који су у мањини? – само јер имају моћ. Одакле им толика моћ да имају такве могућности управљања нашим друштвом?

Данас нам је најбољи пример Француза као народа који се однародио од себе, који је већински постао глобалистички лоботомиран и његов родољубив, „шарл деголски“ део, данас чини значајну мањину француског друштва. То је оних тридесетак процената око одређених десних партија.

Срби и након осамнаест година после увођења западног типа демократије у Србију, ипак нису постали толико лоботомизиран народ. На пример, проценат Срба за улазак у Европску унију је данас у највећем паду.

Срби су данас, ипак, и даље у преко осамдесет процената родољубив народ, а оних двадесетак процената осликавају отворено грађанерске, лево-либералне, партије на изборима са својим процентним улогом, а неки проценат преко тога добију ако успеју да заведу део родољубивог тела на социјалним и економским темама; дакле, коришћењу муке у којој се Србија налази последњих тридесетак година, ако не и више.

И поред тога што су Срби и даље већински родољубив народ, институције система српске државе и даље не држе у већини родољуби.

Од када су комунисти до 1953. године поубијали демократско-национални крем српскога народа, тада почиње, по коминтерновским принципима, уништавање српске националне идеје институционалним окупирањем Београда као центра српске националне идеје и тадашње федералне државе, а све у циљу одржања комунистичке идеологије спречавањем развоја реакције – српске националне идеје.

Од тада се сваки носилац српске националне идеје гура на маргину што даље од извора институционалне моћи, а тај метод тоталитарног деловања своју суптилнију, а ништа мање бруталнију, верзију добија у петооктобарској идеолошкој деци губитника Осме седнице.

Оно што институционално није завршено због времена Слободана Милошевића, као победника Осме седнице, јесте након његовог рушења где су институције окупиране од другосрбијанске (досманлијске) елите, чији је интерес тада помогнут новцем Запада и моћу западних амбасада, коришћене за нови обрачун са свим припадницима српске националне идеје који су наставили да се на овај или онај начин боре за њу. Зато је било могуће да, на пример, Иван Ивановић заврши на суду због списка србомрзаца, али не и Соња Бисерко због списка неподобних патриотски настројених професора Универзитета који су, по њој, идеолошки неподобни и морају се уклонити. Они су институционалну моћ државе користили за обрачун са својим идеолошким непријатељем брутално примењујући двоструке стандарде, и ако су у народу у великој мањини. И да би дошли до институционалне моћи они нису презали од било чега, за њих је морал падао пред макијавелистичким принципима у циљу освајања институционалне моћи.

С друге стране, велики број припадника националне идеје који учествују у политичком животу су морални пуританци. Једноставније речено, боље и да народ и држава пропадну, али да ја останем у ПОЛИТИЦИ морално чист, доследан итд итд. Већина припадника патриотског покрета између морала и институционалне моћи, којом најбоље могу да усмеравају судбину колектива и појединаца, бирају морал (неко им се не свиђа лично, са неким неће да сарађују итд итд) и тако дозвољавају да институције система контролишу они који ће их користити да националне пуританце гурну на маргину где ће бити без икакве могућности да утичу на судбину друштва у којем живе.

Слично се нешто дешава у данашњој Америци: Доналд Трамп има већину народа уз себе, али нема већину политичког, војног, економског и медијског естамблишмента или такозване deep state – дубоке америчке државе. Они су у већини уз Клинтон-Обама струју, која их је у систем и углавила од деведесетих до данас, те раде против свог председника – Трампа -, а он, немајући систем уз себе, постаје марионета истога.

Србија и данас вуче последице досманлијског времена и досманлијске реформе правосуђа и вући ће све док се припадници патриотског покрета не лате рукавица како би отпушили септичку јаму. Уколико неће да „упрљају руке“ како би отпушили септичку, остаће им да заувек оду у шуму у пољски тоалет и оданде воде своју герилско-пуританску борбу.

Томислав Ловрековић је жртва ове две ствари: институционално паметнијег и политички мудријег деловања лево-либералне, другосрбијанске, елите у последњих тридесетак (па и више) година и аутодеструктивног моралног пуританизма великог дела тзв. патриотског покрета. Једноставније речено: сами смо криви.

Слобода за Тому Ловрековића!

Извор: Националист

08 / 01 / 2018

Loading...


Саопштења, информације и предлоге за сарадњу можете слати на: desk@komersant.rs

Преношење текстова и осталих објављених материјала на другим онлајн издањима је дозвољено само уз писану сагласност редакције.

Сва права задржана. КОМЕРСАНТ ©