Deep State vs Слобода за Тому Ловрековића

Пише: Ненад Узелац

Новосадски новинар, Тома Ловрековић, ухапшен је пре месец дана и приведен у Јавно тужилаштво по пријави посланика Нове странке, Маринике Тепић, а за наводну претњу. Након одлежаног тридесетодневног притвора Ловрековићу се притвор продужава за још тридесет дана, а као разлог се наводе „напади“ на новосадске новинаре Недима Сејдиновића и Динка Грухоњића.

Сви памтимо веома оштре речи које је својевремено користио Александар Тијанић у својим говорима и писањима изражавајући се непријатно метафорички за наш политичко коректни јавни дискурс, али Тијанић, наравно, никада није имао на уму претњу некоме док је на тај начин писао или говорио тако. Слична је ситуација са Томом Ловрековићем: он има свој стил писања и свој стил политичке борбе који одскаче од усиљене политичке коректности коју свакодневно живимо.

Међутим, са друге стране идеолошког спектра имамо групације људи, грађанере или лево-либерале, који, и ако јесу они који намећу политичку коректност, са исте стране је и крше док позивају на вешала, на пишање по гробовима, на шамаре и насиље, на лустрацију и понављање петооктобарског насиља, друге жигошу фашистичким предзнацима.

За њих позив на одговорност не постоји, за њих јавно тужилаштво не постоји, за њих политичка коректност, за чије кршење прогоне другу страну, не постоји.

То је, пре свега, зато што су они себе морално лиценцирали и социјално „предестинирали“: они су они који имају лиценцу на морал; они су они који су себе одредили као творце моралне стварности; они су они који гласањем за одређену партију или припадношћу одређеном идеолошком или политичком кружоку сами себи одређују „виши“ социјални и морални статус па тиме и право на већу слободу у којој је њима дозвољено оно што они сматрају да није онима које они жигошу у својим тоталитарним умовима као неподобне. Један од њих је Тома Ловрековић, а Мариника Тепић је, вероватно, своју моралну лиценцу добила од Зорана Живковића који исту вуче из „Сабље“.

Међутим, зашто српски народ дозвољава да већу моћ, а тиме и могућност одлучивања, имају они који, идеолошки однарођени, чине далеку далеку мањину у српском друштву? Зашто већински родољубив српски народ дозвољава да се над родољубима, попут Томе Ловрековића, иживљавају они који су у мањини? – само јер имају моћ. Одакле им толика моћ да имају такве могућности управљања нашим друштвом?

Данас нам је најбољи пример Француза као народа који се однародио од себе, који је већински постао глобалистички лоботомиран и његов родољубив, „шарл деголски“ део, данас чини значајну мањину француског друштва. То је оних тридесетак процената око одређених десних партија.

Срби и након осамнаест година после увођења западног типа демократије у Србију, ипак нису постали толико лоботомизиран народ. На пример, проценат Срба за улазак у Европску унију је данас у највећем паду.

Срби су данас, ипак, и даље у преко осамдесет процената родољубив народ, а оних двадесетак процената осликавају отворено грађанерске, лево-либералне, партије на изборима са својим процентним улогом, а неки проценат преко тога добију ако успеју да заведу део родољубивог тела на социјалним и економским темама; дакле, коришћењу муке у којој се Србија налази последњих тридесетак година, ако не и више.

Loading...