Кад би Н1 био телевизија, а патриоте – патриоте…

Пише: Томо Ловрековић

„Госпођо Тепић, можете ли нам рећи како сте постали покрајински секретар за спорт и омладину, имајући у виду да се спортом никада нисте бавили, а да омладина одавно нисте ?“

„Госпођо Тепић, ко вам је дао то радно место и ко вас је звао да се ту ангажујете ?“

„Госпођо Тепић, како коментаришете чињеницу да је ваш бивши партијски шеф узвикивао „Сријем Хрватској“, подржавао независност Каталоније и да је део европског савеза сепаратиста, а да ваш садашњи партијски шеф узвикује како Косово није Србија и на тај начин руши уставни поредак? Мислите ли да треба да одговарају због тога?“

„Госпођо Тепић, одакле вам право да политичаре који су европски признати и који су функционисали и у оквиру институција називате терористима и како бисте се осећали да неко, рецимо, из Британије, вас назове терористом због ваших политичких убеђења?“

Оваква би питања поставила плавушаста водитељка Н1 гошћи која се презнојава у врућој столици, са пуним етичким правом и у складу са нормама професије, када би Н1 био заиста телевизија, а не мегафон прекоокеанског Гебелса чија је једина мисија да задре што дубље у ухо сваког Србина.

Пошто Н1, дакако, није телевизија, а још мање је етична и понајмање се понаша у складу са нормама професије, онда су одабрали други пут, потпуно у складу са оним што заправо јесу, па смо гледали мучне, гестаповске сцене, са рефлектором упереним у лице Арна Гујона, ваљда док не призна све смртне грехе у Петреусовој инквизицији: да воли Србију и да воли оне који воле Србију. Арно, дакако, није био први на којима је Петреус испробавао направе из арсенала свог медијског мучилишта, присетите се, само, рецимо, иживљавања над Мишом Вацићем.

Тиме што ће Н1 оне који бране Косово политички, као што су наши пријатељи из Британије, назвати терористима, оне који хране српски народ доле попут Гујона, назвати екстремистима, а онима из српске политичке сцене који га се не одричу попут Вацића, будалама, не видим да нам задају неки ударац – напротив, делује ми као да нам чине услугу.

Скидају маске и постављају у арени ствари онакве какве би требале бити: они су они, а ми смо ми, па да одмеримо снаге. И ту долазимо до проблема: ко смо то ми? Готово половину живота се бавим ПР-ом, па самим тим знам да је за писмено, садржајно и адекватно саопштење, потребно 3 до 5 минута за писање и још толико за слање медијима. У екстремним случајевима, као када је Мариникин бивши шеф Ненад Чанак одговарао Воји Коштуници негде 2002. године, и мање: тада је, са партијским печатом и меморандумом, кратко поручио „Војо, једеш говна“.

Loading...