Поверење

Пише: ђакон Ненад Илић

Постоје појмови који стално траже објашњавање, одржавање у животу. Неки од њих се у одређеном времену појаве као вема важни. За нас у Србији данас, појам поверења је један од најважнијих. Можда и најважнији… Много смо пута обманути, преварени, рањени – а то наравно боли.

И наравно да човек закључи да не би смео тек тако да указује поверење неком.

Не умемо увек добро да применимо ону библијску „будите мудри као змије и безазлени као голубови“. Али уместо да прихватимо своју одговорност за то како истовремено испунити два захтева који су сваки за себе довољно тешки, ми најчешће пребацујемо одговорност на друге. Овај ме је преварио, овај ме разочарао, овај ме је издао…

Од тога имамо мали психолошки добитак, пре свега заштиту и храњење свог ега, а велику штету. На тај начин гушимо свој ентузијазам, храброст, одлучност и смањујемо потенцијал заједништва које нам је насушно потребно. Не можемо да се окупимо у групе које би се организовале за неке корисне циљеве. не верујемо ни једни другима ни било коме ко би се појавио као неопходни лидер у било којој области.

Искуство нам говори да се данас сви руководе сопственом коришћу и приземним циљевима. Без обзира на то, интуитивно знамо да се без поверења не може живети. Прихватамо неке људе у свој круг пажње, неке од њих смо склони чак и да идолизујемо, јер је наша потреба за заједништвом огромна а заједници су потребни и лидери и чврсте карике међусобне повезаности.

И лидер и онај са којим треба да будемо у непосредној, чврстој вези, да заједнички градимо јаку групу, неопходни су нам. Али како дати све од себе за заједнички циљ, заједничку добробит, ако се не препустимо у потпуности.

„Мудри као змије, безазлени као голубиви“ једна је од равнотежних једначина коју нам је Христос оставио и једноставно не можемо је прескочити.

Кад се она поремети настају два велика искривљења праксе. Једно је претерана сумњичавост и критизерство који нам онемогућавају било какво смислено удруживање, а друго је идолизација или сентиментална заслепљеност која увек води разочарењу и кидању заједнице. Видимо данас међу нама последице и једног и другог поремећаја равнотеже. Сем оних који се удружују само на основу најконкретнијих и најкористољубивијих циљева свако удруживање нам изгледа немогуће.
Како решити једначину?

Није лако наћи одговор. Задатак који је у њој постављен тражи изнова и изнова, опет и опет, наш искрени и велики труд у решавању.

Loading...