ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ: Клевете Артемија о СПЦ!

БЕОГРАД – Владика Атанасије, умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски, објавио је још 2011. године опсежну анализу деловања и ставова, сада већ рашчињеног, некадашњег рашко-призренског епископа Артемија.

Подсећамо, владика Артемије је основао „рашко-призренску епархију у егзилу“ и одвојио се од СПЦ, истичући углавном као своје разлоге „екуменистичку јерес СПЦ“ и „издају Косова и Метохије од стране СПЦ“.

Епископ Атанасије, 2011. године је објавио текст „Артемијева секта – парасинагога=парацрква“, а овде издвајамо део који можда најбоље расветљава питање екуменизма, односно, антиекуменизма и односа СПЦ наспрам истих.

Обзиром на учесталост и ширење идеја о „екуменистичкој јереси СПЦ“, где највећи број заступника тих ставова тврди да не постоји „православни екуменизам“, те да је сваки екуменизам и дијалог са католицима и другим „црквама“ заправо „богоотпадништво“, преносимо овај текст који показује да је управо ава Јустин Ћелијски, не само у Србији, већ у целој православној васељени најпризнатији богослов по питању екуменизма као важног теолошког питања, итекако говорио о православном екуменизму.

Ево шта пише владика Атанасије у једном делу своје опсежне анализе, како каже, „Артемијеве секте“:

Артемије, који глуми „прогоњеног праведника“ и „борца за Православље, Косово и Српство“, морао би да престане да клевета, код нас и у иностранству, своју сабраћу епископе, Синод, Сабор, Српску Цркву, све оне који нису на његов калуп и не понашају се сходно његовом псевдозилотском менталитету. Ево неких од његових клевета.

1. Артемије и његова ужа и шира клика већ одавно клеветају српске и друге православне епископе за јерес. Њему и њима, као „зилотима не по разуму“, треба „јерес“ по сваку цену да би оправдали свој секташки и расколнички менталитет. Као јерес Артемије најчешће истиче фамозни екуменизам. Под тим појмом он нерасудно и бесавесно подразумева све одреда „екуменизме“, па и православни богочовечански екуменизам. Због те „јереси екуменизма“ он прекида литургијско општење са канонском Саборнокатоличанском и Апостолском Српском Црквом и осталим Православним Црквама. По наговору фаталног игноранта Виловског, потписује један полуписмени „либелус“, насловљен Исповедање вере против екуменизма. Ово такозвано Исповедање – поповско-калуђерско, а не епископско – склепано је збрда-здола од професора Теодора Зисиса, својевремено критичара Оца Јустина, а сада монополисте Јустиновог тобож апсолутног „антиекуменизма“, и грчких зилота (не Светогораца, осим једнога), који сакупљају потписе, као артемијевци недавно, по наивном народу. Као да Артемије није пре тога, кад је постао епископ, дао потписано епископско Исповедање вере! То није „епископска заклетва“, како незнавено тврде он и њему слични, јер у нашој Јеванђелско-Апостолској Цркви Православној нема заклетве (види Мт. 5, 34 – 37).

Сада „зилоти“ пропагирају теорију о „обзиђивању“ од својих епископа, теорију полуписменог псевдо-старокалендарца Кипријана Куцумбаше, који се тек од 1971. године -због избегавања финансијске контроле, баш као и Артемије – одметнуо од свог канонског митрополита Атике у Јеладској Цркви. Узалуд се притом позивају, он и они, на 15. канон Прводругог сабора. Јер, тај канон се односи само на „јерес осуђену од светих Сабора или Отаца“, а не на екуменизам као дијалог са отцепљенима од Саборне Цркве, па и са папом римским (пример: свети Марко Ефески); а као такав, екуменизам није ни од једног Сабора или од Отаца суђен ни осуђен као јерес, јер постоји и православни екуменизам. А да такав екуменизам постоји, нећу говорити ја – иако сам о томе написао и књигу О икуменизму и екуменизму – него трезвени и богомудри богослов Васељенске Цркве, свети Отац Јустин, на кога се Артемије, с претензијама искључивог монопола и секташког монополисања, позива, као и за своје канонске и еклисиолошке вратоломије.

Доносимо у прилогу факсимил писма Оца Јустина од 25. децембра 1964. у којем свети Ава пише свом ученику и духовном чеду дословно:

(Будући Свеправославни Сабор) може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља. «Екуменизми» су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског=Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целосности, и у земаљској историјској конкретности… (види у прилогу факсимил дéла писма Оца Јустина, у целини објављеног још 1980. у књизи На Богочовечанском путу, Писмо 10).

Писмо аве Јустина Ћелијског / СПЦ

Артемије је иначе у великој мери теолошки недоучка јер скоро ништа из православног богословља не чита нити проучава, осим зилотских пашквила и својих чланчића, насловљених, скоро сваки, громопуцатељним насловом „са догматског гледишта“ (!) Од њега је још гори аналфабета у светоотачком богословљу и Предању Цркве, атеологитос „зилот“ (тачније зурлот) Виловски, а ни „самохиротонисани“ у богословљу и канонима Артемијеви саветници и лукави, а игнорантски суфлери нису одмакли много даље од тога. Углавном су то, мање или више, дилетанти у теологији, а посебно у еклисиологији, али зато се сваки од њих осећа позваним да чита лекције свим епископима – о свему и свачему и о још понечему.