АНАЛИЗЕ

Како је кокаин утицао на рад Сигмунда Фројда!?

СИГМУНД ФРОЈД / ДОМЕН ЈАВНОГ ВЛАСНИШТВА

Оснивач психоанализе, Сигмунд Фројд, некада је тврдио да постоје три велике научне револуције које су успешно скинуле човечанство са његовог привилегованог, саможивог трона центра универзума.

Прво се, каже он, појавио Никола Коперник, који је показао да је земља само мала тачка која кружи око сунца у незамисливо великом пространству. Следећи је био Дарвин, који је демонстирао да човек није привилегована божја креација, већ је потекао од мајмуна, „имплицирајући да има неизбрисиву животињску природу“.

И коначно, обзнанио је Фројд, „човекова жудња за грандиозношћу сада је задобила трећи и најтежи ударац од данашњих психолошких истраживања која настоје да докажу да ‘его’ сваког од нас није господар чак ни у сопственом дому, већ да мора да се задовољи ситним остацима информација о ономе што се подсвесно догађа у његовом сопственом уму“.

Ако све ово звучи само као лупетање човека који је управо пошмркао сочну линију кокаина, то је вероватно због тога што психоанализа своју појаву дугује Фројдовом дугогдишњем петљању са њим, који је у то доба био легално доступан, мада скуп лек који је могао да се купи у апотеци.

И не само да је кокаин утицао на психоанализу – од открића „краљевског пута у несвесно“ у сновима, и терапији заснованој на томе, до интелектуалне дисциплине као такве – већ је Фројд утицао и на бројне ноздрве до којих је кокаин нашао свој пут. И заиста, према Доминику Стретфилду, аутору дела Кокаин: неауторизована биографија“, ако постоји једна особа која може да се сматра одговорном за појаву кокаина као рекреативног фармацеутског производа, то је онда Фројд“.

Иако је жвакање листова коке већ неколико миленијума једна од одлика живота на Андима, није се брзо раширило, и кокаин је тек 1885. синтетизовао Фридрик Гедке, који га је назвао „еритроксилин“. До средине хиљаду осамсто осамдесетих, добио је мање тешко изговорљив назив „кокаин“, а и процес прочишћења је постао рафиниранији, и фармацеутске компаније које су га производиле су га рекламирале као лек.

Фројд је за ову нову дрогу сазнао из часописа под називом Терапеутска Газета, чији је власник био Парк-Дејвис, сада у склопу Физера, и који је на крају са 24 долара спонзорисао двадесетосмогодишњег Фројда да хвали њихов производ.

Мерк је такође слао узроке овом младом, амбициозном асисенту истраживања неуропатологије на Универзитету у Бечу. Излишно је рећи, био је ензузијастичан рани обожаватељ.

У тој фази, Фројд је њушкао унаоколо, тражећи откриће које ће га прославити, након што је доживео пар мањих успеха са методом затезања нервног ткива и радом у којем теоретише о могућим локацијама тестиса код јегуље. Кока ће бити оно што ће му донети славо и богатство, помислио је, додајући прах гламура и славе чак и мемљивом, старом свету академске медицине. Примио је прву пошиљку од фармацеутске компаније Ејнџелс у априлу 1884, и сместа је почео несебично да експериментише на себи. Све у име науке.

И физички и психички ефекти су му сместа били привлачни, и у преписци је Фројд описивао како је почео да га узима „против депересије и лошег варења, са најбољим могућим успехом“ (без сумње примећујући да су пропратни ефекти били занимљивији од обичног лека за пробаву). До краја године је објавио рад „Üбер кока“, у коме описује „невероватно предивно убуђење“ које је осетио када га је први пут узео, и „узбуђење и трајну еуфорију“, као и то како сузбија умор и глад.

Међутим, Фројд можда није добро нањушио зависничка својства кокаина, као и накнаде последице, пишући: „Чини ми се да вреди приметити – и то сам открио код себе и других посматрача који су били у стању да процене такве ствари – да прва доза, па ни касније дозе производа од коке не изазивају жељу за даљим стимулисањем; напротив, човек осети одређену немотивисану аверзију према овој супстанци“ – далеко од нервозног гребања остатака у пет ујутру и очајничких порука пуних самопрезира.

Можда је добри доктор умислио да не изазива зависност једноставно због тога што никада није дошао до дна посуде свог поклоњеног штека. Као и колега заморац, Без, Фројд је вероватно увек био једну линију испред гадног мамурлука.

„Када неко интензивно ради под утицајем коке, након три или четири сата долази до попуштања тог доброг осећаја, и неопходна је још једна доза коке да би се отклонио умор…“

Фројд је убрзо почео да шаље узорке пријатељима из медицинске професије, истичући потенцијалну примену као менталног стимуланса, лека за астму и поремећаје исхране, као и афродизијак (човек мора да се запита да ли се прослављено Фројдово занимање за сексуални фетишизам искристалисало током четворосатног маратона мастурбирања подстакнутог кокаином), и што највише забрињава, као лек за зависност од морфијума и алкохола. Представио га је Ернсту фон Флајшл-Марксову, пријатељу и психологију који је узимао морфијум због хроничног бола који је осећао у палцу кога је посекао када је сецирао леш. Уместо да неутрализује његову зависност, само је стекао још једну навику. Флајшл-Марксов је ускоро почео да троши 6000 марака на своју навику, а умро је седам година касније, у својој 45. години.

Успешнију медицинску примену је открио његов пријатељ, офталмолог Карл Келер, први које је открио да отупљујући ефекат кокаина може да буде користан као локални анестетик током операција ока. Келер није развио исту личну склоност према овој дроги као Фројд, што знамо зато што је 1995. године нађен неискоришћен узорак у колекцији његових докумената смештених у читаоници Конгресне библиотеке. Фројд би свакако олизао кесицу.

Фројдове колеге су изводиле експерименте са овим прашком за лечење свега са толиким жаром, да је било неминовно да ствари постану мало чупаве, јер су идеје о чудесном леку биле помало на дугом штапу. И наравно, др Вилхелм Флајс – немачки оториноларинголог (стручњак за ухо, грло и нос) – објавио је рад под називом „Однос између носа и женских гениталија“, у коме је спекулисао о томе да је нос микоркосмос људског тела, и да би свака болест могла да се лечи када би се пронашла кореспондирајућа тачка у њушци и када би се на њу нанео кокаин, што је била теорија коју је Фројд толико ентузијастично подржавао, да му је на крају била потребна операција да би му отчепили нос, као и Флајсу.

Током покушаја да излече једну пацијенткињу од хистерије – неурозе за коју се веровало да потиче из вагине – Фројд и Флајс су упрскали операцију и умало убили пацијенткињу која ће касније заувек постати позната као „Ирма“ у Тумачењу снова, где Фројд прича о епизоди која би данас довела до срамоте, губитка лиценце за праксу, можда чак и тужбу и боравак у затвору.

Уместо тога, Фројд ће радити на разним теоријама којима ће поставити основ за психоанализу – концепције као што су ид, его и супер его: либидо, као сексуална енергија која слободно струји; Едипов комплекс – све то док је у исто време давао огроме количине кокаина неуротичним Бечлијама из средње класе који су долазили да му бесконачно причају о својим проблемима за које се увек испостављало, по Фројдовом мишљењу, да их изазивају родитељи и њихова сопствена неприлагођеност буржоаским нормама (које су с тога остајале нетакнуте, и од психоанализе направиле капиталистичку дисциплину).

У свом делу о психоанализи Анти-Едип, Жил Делез и Феликс Гатари описују три дела Фројдове каријере: истраживачки, пионирски, револуционарни елемент, када је откривена слободна форма жеље либида; класицистичка, када је применио мит о Едипу на ту пулсирајућу фабрику несвесног, заробљавајући пожуду у породици; и коначно, терапеут који је осмислио „бесконачну терапију разговором“. Био је „фантастични Кристофер Колумбо, брилијантни буржоаски тумач Гетеа, Шекспира и Софокла, и прерушени Ал Капоне“.

Делез и Гатери нису ни слутили да терапију која подражава структуру зависности – ону која се заснива на квинтесенцијалном блебетању и меандрирајућим, саможивим монолозима – заправо подстиче кока – лока. То је заиста био рекет, али веровано више налик Алу Паћину у Лицу с ожиљком него Капонеу.

Упркос томе што остаје популарна међу онима који имају довољно пара да их баце на солипситстичко брбљање, многи данас психоанализу сматрају дискредитованом дисциплином, која је добра само за интерне шале у Фрејзеру. Њени критичари увек су је сматрали за псеудонауку (Сам Фројд се надао да ће његову барокну теоријску конструкцију касније доказати неурологија), чак и пре него што је откривено да је њен аутор узимао издашне количине кокаина – што неки класификују као злоупотребу супстанци, пре него зависност. Скептици истичу утицај кокаина на његово најбитније дело Тумачење снова, за шта је модел био, барем тако делује, грозничаво санарење, препуно слободних асоцијација изазваних кокаином.

„Видим себе као снешка белића, са шаргарепом уместо носа, како стојим на великом пољу нетакнутог снега, који се изненада сав отопи, а затим се отопим и ја, носи ми отпада, остављајући ме са дубоким осећајем празнине“… „Овде се ради о страху од плодности: шаргарепа је твој пенис“…

Фројд је прекинуо са дангубљењем нагло, 1896, дан након сахране свога оца, пошто је 12 година провео као роб беле даме. Тешко је поверовати да би он то протумачио као чисту подударност, иако те натера да се запиташ како би интелектуална историја Европе могла да изгледа да је Фројд овако херојски испитивао неке друге сада забрањене рекреативне дроге.

Извор: Vice.Com / Политикон

20 / 08 / 2017

loading...


Саопштења, информације и предлоге за сарадњу можете слати на: desk@komersant.rs

Преношење текстова и осталих објављених материјала на другим онлајн издањима је дозвољено само уз писану сагласност редакције.

Сва права задржана. КОМЕРСАНТ ©