Европске летње игре срећне руке

Почевши од посете Ангеле Меркел Вашингтону у марту, преко Трампове прве посете Европи у мају (Брисел, Таормина), друге у Хамбургу прошле недеље и управо завршене треће у Паризу, јавност и медији се вежбају у високој уметности невербалне комуникације. Необичан феномен, с обзиром на чињеницу да тренутно најрелевантнији светски лидери на јавној сцени говоре врло једноставним и разумљивим језиком.

Почело је са руковањем, од момента кад је Трамп одбио „handshake“ с Ангелом Меркел у Вашингтону.

„Одбио“ је наравно претешка реч за оно што се том приликом догађало пред новинарима. Био је збуњен, проживљавао је акутни „кастрациони комплекс“ пред самосвесном Ангелом Меркел, осећао се као код зубара и једва чекао да побегне са зубарске столице – све те аргументе су потегли коментатори с обе стране Атлантика, оправдавајући обичну неспретност примењеном психологијом.

Био је то стартни пуцањ за отварање политичког фестивала доминантног стиска руке. Од тог тренутка су сви медијски извештаји анализирали ко је коме први пружио руку, ко се кретао којом путањом да би некога избегао и тиме или казнио брзоплетог пружаоца руке или нагласио властите приоритете. Даље, колико је стисак руке трајао, колико је био чврст, да ли је пресецао циркулацију горњих екстремитета и како је ко реаговао на то ритуално политичко насиље.

Интернетом већ круже чак и получасовни снимци без речи, на којима се неки актуелни политичари, у конкетном случају Ангела Меркел у Хамбургу, на покретној траци поздрављају са гостима – негде руковање, негде пољубац, некад повлачење за лакат, рука на рамену, окретање очима и слично.

Шта је сад у тој области толико ново да пола медијских извештаја одлази на тумачења невербалне комуникације? Можда то да је вербална осиромашила до неподношљивости?

Сиромашни језик, богати симболи

Било би погрешно оптуживати медије да су један минорни сегмент светске политике „надували“ ван пропорција. Према првим извештајима тог типа – на пример, британски Гардијан их скоро објављује у серијама – јасно је да су новинари почели да их пишу као забављачка штива. Али мала аналитичка амбиција таквих текстова је у међувремену порасла.

Такође, били би неправедно генерално оптуживати данашње политичаре да су језички танки, па кад већ не кажу ништа, онда јавној анализи и не преостаје ништа друго него да се пребаци на говор тела. Напротив, немају политичари данас толико сиромашни вербални репертоар колико им је симболички постао богат и скоро се вратио на манир ренесансних владара.

У међусобним сусретима, политичари су почели да се понашају као семантички есеји Ролана Барта. Једини смисао који се још рачуна је латентни!

Извештај швајцарског дневника Ноје цирихер цајтунга о сусрету француског председника Макрона и америчког Трампа крајем прошле недеље у Паризу јесте школски пример такве анализе.

Извођење доказа изгледа овако: Француска одавно није сила. Она је сада „средња“, односно, у духу тог текста, „осредња“ сила. Нови председник је, међутим, уверен како његова земља поседује натпросечне креативне и за човечанство у целини лековите способности. Откако је изабран, Макрон није пропустио ниједну прилику да Француску драмски инсценира као пупак међународне политике.

Процес симболичког унапређивања Француске „почео је са телегеним, гвозденим стиском Трампове руке у Бриселу“, коментарише циришки лист. Даљи Макронови кораци на том путу су: вођење руског председника Путина кроз Галерију огледала у Версају; војни поздрав Трампу испред Наполеоновог маузолеја (Дом инвалида); суво дружење с Ангелом Меркел прошлог четвртка, а богато упаковано у емоције, дирљиву историју и лепоту тренутка са америчким председничким паром непосредно после тога.

Ноје цирхер цајтунг: „Политиколог Доминик Моиси сматра да је сусрет Трампа и Макрона битан пре симболички него садржајно. Макрон ће се хвалити како плете вешту дипломатску игру да Трампа врати у окриље париског климатског уговора. Трамп ће се код куће хвалити како га ‘чак и Французи прихватају с поштовањем’.“

У отровном редакцијском коментару француског лево оријентисаног Монда констатује се да Макрон „покушава да се профилише као европски вођа“, али да је за постизање тог циља потребно „много више од лепих слика“.

Политика на празно, дипломатија на пуно?

Да ли су светски политичари, пре свега они с тежином од „осредње“ силе па навише, потпуно променили тип комуникације, па сада више не говоре, него показују? То је нешто што би након читања горњег типа анализа логично помислио сваки просечни гласач сваке европске демократије.

Један од могућих закључака је да свако ко има јачи стисак, или енергично вуче туђи длан к себи, или истовремено хвата партнера за лакат како би га „усмерио“ кроз умножене тачке физичког додира, у ствари бије битку за симболичке циљеве, јер је ону за реалне већ изгубио. Или мисли да губи.

Loading...