АНАЛИЗЕ

Шта то ради и куда иде Трамп!?

ЛАЗАНСКИ / СКРИНШОТ

Пише: Мирослав Лазански

Очекивало се да ће завршетком хладног рата САД започети дугорочну рационализацију снага и задатака у иностранству. Јер, хладни рат је био период кризе који је захтевао посебне мере, његовим окончањем догодила се суштинска промена у геополитици која је заслуживала озбиљан одговор.

Америка није дала тај одговор зато што је повлачење са задатака и позиција моћи нешто што је против бирократских и пословних интереса америчке спољнополитичке заједнице. Ратом у Персијском заливу 1991. лансиран је нови амерички глобализам.

Рационализација и одбрана америчког глобалног присуства од великог је значаја за творце америчке политике, који увек наглашавају да се „америчком народу и његовим изабраним представницима мора објаснити да спољна политика вођства и ангажовања јесте најбоље улагање у безбедност, слободу и просперитет”. Како је својевремено рекла Мадлен Олбрајт: „Посао никада није завршен.“

У прошлости, хладни рат је америчкој политици давао фокус и дисциплину. Постојали су разумни стратегијски аргументи за глобално распоређивање њених снага. Распад Совјетског Савеза и Варшавског уговора САД су геополитички искористиле ширећи НАТО до руских граница. Агресија НАТО-а на СР Југославију 1999. коначно је пробудила Москву из стратешке летаргије.

Владимир Путин се појавио да Русији врати национално и државно достојанство. Наравно, све је ово мање-више, познато. Нови амерички председник Доналд Трамп обећавао је у предизборној кампањи боље односе с Русијом, за Путина је имао речи поштовања, па и похвале.

Свет је очекивао да је на помолу нови „детант“ и да смо се коначно удаљили од опасности од нуклеарног рата. И пре него што је Трамп изабран на овим сам страницама тврдио да од добрих односа Вашингтона и Москве нема ништа ако САД наставе изградњу антиракетног „штита“ у Румунији и Пољској.

Трамп је добио изборе, окупио око себе екипу пензионисаних генерала и у односу на Русију није ништа мање ратоборан од претходних станара Беле куће. Штавише, Пентагон је први пут у историји добио право да самостално крене у рат, и без дозволе Конгреса, што се у прошлости и дешавало, али сада и без дозволе Беле куће, што се до сада никада није догодило. Ово је озбиљно питање за Белу кућу, јер то значи да је америчка политика тренутно ван контроле.

Њени су циљеви замагљени, а компетенцијe деградиранe измишљеним претњама. Трамп не контролише Конгрес, нема тамо скоро никакав утицај, али не контролише ни сопствену странку.

Покушава да одобровољи и придобије Пентагон повећавајући му буџет за целих десет одсто, али је у озбиљном сукобу са обавештајном заједницом. Истраге око наводних веза његових сарадника с Русима стављају га у дефанзивну позицију у којој се назиру контуре могућег импичмента.

О војним питањима Трамп, наравно, мало шта зна. Показао је то и у првом телефонском разговору с Путином, када је морао да узме паузу да би се распитао о детаљима споразума СТАРТ-2 и СТАРТ-3. Он то и не мора да зна, али је проблем што су војни саветници и генерали око њега више под притиском историје него што су заговорници промена.

Војни естаблишмент настоји да одржи у америчкој јавности уверење у претерано висок ниво стратешке нуклеарне, па и конвенционалне претње која долази из Русије. Наиме, Запад је годинама, у време хладног рата, намерно преувеличавао совјетску војну моћ и на темељу таквих процена градио своје војне буџете.

До 1991. године за Запад је безбедност значила спречити рат, за Исток како водити рат а при томе не ризиковати властито уништење. Сада се то променило. Ако амерички политичари сматрају да је виталан безбедносни интерес САД улазак Црне Горе у НАТО, онда је то само још један доказ да је сваки амерички председник после Другог светског рата обмануо амерички народ око суштинских питања спољне и војне политике.

Што и није бико тешко, јер само пет одсто Американаца прати дипломатска збивања у свету. Рат у Босни пратило је у америчким медијима око 15 одсто Американаца. Заменик команданта америчке Стратешке команде вицеадмирал Чарлс Ричард изјавио је да је „конфронтација између САД и Русије најснажнија у последњих 15 година“. Пентагон шаље још једну оклопну дивизију у Европу, генерал Куртис Скапароти, врховни командант НАТО, каже да је „60.000 америчких војника у Европи мало“.

Заменик начелника Главне оперативне управе Генералштаба руских оружаних снага генерал Виктор Познихир упозорава „да ће амерички антиракетни штит у Пољској и у Румунији обесмислити руске интерконтиненталне ракете, јер ће моћи да их обара одмах по лансирању, пре него дође до раздвајања бојевих блокова, да ће САД до 2022. године имати више од 1.000 антиракетних пројектила на копну и на бродовима на Балтику и у Црном мору и да је све то опасна претња за Русију“.

Доналд Трамп је највероватније одустао од политике детанта с Русијом. Или је немоћан, или је блефирао пре избора. Путину сада остаје да процени колико Русија може још да чека да Трамп испуни предизборна обећања. Нисам у том погледу оптимиста.

Извор: Политика

02 / 04 / 2017

loading...


Саопштења, информације и предлоге за сарадњу можете слати на: desk@komersant.rs

Преношење текстова и осталих објављених материјала на другим онлајн издањима је дозвољено само уз писану сагласност редакције.

Сва права задржана. КОМЕРСАНТ ©